Mar 22, 20218 min read

Adam Zagajewski: Primum vivere deinde philosophari (Intervju)

Adam Zagajewski (21. 6. 1945. - 21. 3. 2021.)

Počnimo što se veli “od početka”, kako bismo našim čitaocima pružili kratak uvod u istorijski kontekst iz kojeg ste kao autor iznikli. Na poljsku ste pesničku scenu stupili u sivilu Hladnog rata 60-ih, kao verovatno najistaknutiji književni glas otpora koji se obično povezuje sa literarnim skupinama Generacija 68 i Novi val. Kako danas, sa ove udaljenosti, gledate na ta vremena gnevnog odupiranja tadašnjim vlastima i pisanja pod paskom totalitarnog režima? Ne, ne, moj glas nije bio baš “najistaknutiji”. To doba danas u retrospektivi sagledavam u posve drugačijem svetlu. Među mojim savremenicima zasigurno sam ja bio onaj kojemu je bilo potrebno više vremena da osvesti vlastiti glas. Dvojica mojih prijatelja, Stanisław Barańczak i Ryszard Krynicki, obojica iz Poznańa, vrlo rano su uspeli progovoriti na originalan način jer su imali taj dar lične dikcije, i obojica su ga koristili kao kritičko sredstvo usmereno protiv našeg polutotalitarnog sistema. Kažem “polutotalitarnog” jer smo naposletku ipak uspevali objavljivati, i to tokom nekoliko godina, svoje kritički intonirane pesme po časopisima i žurnalima koji su bili deo široke panorame koju je predstavljao državni sindikalna štampa. Nekome ko je osetio pravi staljinizam bili bismo zapravo smešni. Jer bilo je u našem delovanju i elemenata komedije visokoga stila. Međutim, bili smo iskreni i naša nastojanja su bila smislena, a zasigurno su i bar malo doprinela emancipaciji građanskog društva u Poljskoj. Nakon nekog vremena neki od nas su morali preći u ilegalu, pa su početi objavljivati po underground časopisima, ali čak ni taj potez nije za sobom povlačio drastične represalije. Sveukupno uzevši, blagonaklono gledam na te godine; sa estetičkog gledišta naša fokusiranost na konkretan detalj je nešto što mi je i danas važno. Također, većina prijateljstava iz tog vremena je preživela. Rođeni ste u Ljvivu (Lavovu) 1945., u današnjoj Ukrajini, ali vaša porodica se preselila u Poljsku nakon što je grad prepušten tadašnjem SSSR-u. Studirali ste u Krakovu, a 1982. ste emigrirali u Pariz, da biste se nakon dužih izbivanja po SAD-u, napokon udomili u Krakovu 2002. Premda još uvek predajete književnost u Sjedinjenim državama i uvelike putujete svetom čitajući na međunarodnim književnim festivalima. Na koji je način vaš migracijski život uticao na vaše pisanje? Tačno je, puno putujem, a pored mesta koja ste spomenuli, također sam živeo i dve godine u Berlinu (1979-1981). Teško je reći na koji način je sve to informisalo moje pisanje. Iz tog svog berlinskog razdoblja, koje je bilo prva faza moga međunarodnog izbivanja, pamtim pre svega osećaj velikog oslobađanja od opasne dimenzije jednog modaliteta pisanja koji je odveć bio obeležen kolektivnom dimenzijom. Mi takozvani disidenti iz 70-ih godina protekloga veka smo bili sretni što smo uspeli stvoriti novu zajednicu nezavisnog mišljenja (premda ovo zvuči kao oksimoron) koje je ostavilo stanovitog traga u poeziji i prozi; naime, dogodio se pomak od individualnog modela (poljska književnost je bila lišena bilo kakve normativne estetike još od vremena socijalističkog realizma 1956.) prema kolektivnom, ali onom koji je bio stvar slobodnog izbora. Sve te zemlje i jezici u kojima sam u međuvremenu živeo dali su mi stanovitu univerzalističku perspektivu. Ali, znate šta, puno toga nije bila stvar nekih uzročno-posledičnih veza, jer na primer u Parizu sam otkrio Yeatsa, u Berlinu Nabokova, a u Houstonu sam ponovno iščitao Prousta. Danilo Kiš, veliki jugoslavenski pisac koji je također živeo puno godina u egzilu, jednom je sardonično primetio da represivni režimi i nisu toliko loši za pisce jer ih guraju prema domeni metafore, dakle prema manje očiglednim, više “artističkim” oblicima izražavanja. Zanima me kako doživljavate jednu takvu tvrdnju, budući ste iskusili oboje: živeli ste pod represivnim komunističkim režimom u Istočnom bloku, ali i u Americi, “zemlji odvažnih i slobodnih”. Ima li mesta ili potrebe za angažovanom književnošću u ovim naizgled postideološkim vremenima u kojima živimo? Ovo su zanimljiva pitanja. I na njih nije lako odgovoriti. George Steiner je jednom rekao da je cenzura bila dobra za pisce zato što ih je činila lukavijima i inventivnijima. Lično smatram da je cenzura užasna stvar, ali ono što je neke knjige i filmove u Sovjetskom svetu činilo toliko uzbudljivim bilo je upravo to postojanje Velikog neprijatelja. Kad sagledavate istoriju književnosti, filma, slikarstva, čak i muzike u Poljskoj nakon 1956., lako možete zaključiti da je zajednički nazivnik svima bila ta neprestana polemika sa državom (tom istom državom koja je stipendirala umetnike). Upravo je dignitet te borbe priskrbljavao umetnosti uzvišeniji status. Sada je, naravno, te borbe nestalo i vratili smo se “u normalu”, svojim arhajskim preokupacijama života i smrti. Što i nije tako malo. Czesław Miłosz i vi ste kao pisci uspeli na Zapadu, to jest napravili ste big splash, što bi rekli Amerikanci, ostavivši neizbrisiv trag u zapadnoj kulturi, premda su vam koreni zapravo u onoj Miłoszevoj Drugoj Evropi. S druge strane – ispravite me ako grešim – iz raznih izvora sam čuo da su mlade i mlađe generacije poljskih pisaca bile u nekoj meri neblagonaklone vašem i Miłoszevom povratku u Poljsku. Govori se da su većina Miłoszevih posetilaca nakon što se vratio u Krakov bili zapravo Amerikanci. Da li ovde imamo posla s resantimanom, ili je naprosto reč o generacijskom jazu? Pre svega, ne bih sebe stavljao u istu kategoriju sa Czesławom Miłoszem koji je bio književni gigant. On je otac moderne poljske poezije. Ja pak spadam u naraštaj sinova. Jest istina je da je njegova poezija danas ponešto potisnuta, ali to nema nikakve veze sa njegovim egzilom ili povratkom iz njega. Na primer, za neke od tih ljutitih umova je pesnik Tymoteusz Karpowicz svojevrsni pandan Miłoszu, a reč je tek o vrlo inteligentnom minornom pesniku koji je drugu polovinu života proveo u SAD-u. Poljaci prihvataju egzil, a kako i ne bi, setimo se samo Chopina, Mickiewicza, Gombrowicza. S druge strane, jest postoji određeno odbacivanje, ali ne odbacuje se samo Miłosz, već također i Zbigniew Herbert i Wiszłava Szymborska; reč je o kombinaciji resantimana i generacijskog jaza. Mlađi naraštaji, nakon mojega, pobunili su se protiv ozbiljnosti, i svake – da upotrebimo tu apstraktnu reč – ontološke debate sa svetom. Ali Miłosz je nakon što se vratio u Krakov isto tako bio itekako slavljen i uživao je društvo dobrih prijatelja, a imao je i puno poljskih posetilaca, također, čak možda i previše za njegov ukus i radni režim. Uslovno rečeno, nikad niste bili “jezički pesnik”, premda kao vrhunski stilist vodite itekako brigu o jeziku. Očigledno jezik doživljavate kao delotvorno sredstvo, pre negoli kao kamen spoticanja, kao što nam sugerišu neke teorijske doktrine. Uglavnom ste zaokupljeni istorijom i uvidima u svakodnevicu, kao i vlastitim duhovnim životom, ili kako veli ugledni američki pesnik Robert Pinsky, vaše se pesme bave “prisutnošću prošlosti u svakodnevnom”. Izgleda da ste vešto izbegli zamke “lingvocentričnih” pristupa poeziji. Jeste li ikada bili u iskušenju da možda krenete tim putem? Jezik u poeziji je i iskaz i arabeska. Jedno bez drugog nema smisla. Ali ja sam oduvek bio – da upotrebimo opet tu istu apstraktnu reč – ontološki nastrojen u svojim pesničkim apetitima. Fascinira me svet. I ne samo svet, da tako velim. Stvarnost percipiram kao intrigantnu, bogatu, beskrajnu strukturu; strukturu koja ima prozore kroz koje se pruža pogled na ono što se prostire s one druge strane. I ono što nalazim tako privlačnim je promišljanje tih zakutaka sveta gde nazirete bogatu strukturu stvarnosti, ali i taj prozor koji je otvoren, ili napola otvoren, ili jednom svojom četvrtinom otvoren prema nečemu drugom. Ne pitajte me, molim vas, što je to nešto drugo, jer na to ne bih mogao odgovoriti nekom definicijom ili opisom. U hrvatskoj književnosti mnogi još uvek percipiraju poeziju u ponešto zastarelim poststrukturalističkim terminima kao “pesničku praksu”, ističući tako u prvi plan proizvodni aspekt jezika. Nadalje, poezija se smatra svojevrsnom vitgenštajnovskom “jezičnom igrom” pre negoli recimo duhovnim poduzimanjem u jeziku, koje objedinjuje ukupnost ljudskog iskustva. Lično stojim na strani velikih bluz umetnika poput Muddyja Watersa koji je rekao da: “pre nego što počneš svirati bluz, moraš malo okusiti život”. Kako integrisati iskustvo u poeziju? Primum vivere deinde philosophari, kako kažu stari Latini, što je upravo to isto na što je mislio bluz umetnik. Apsolutno! Čak je teško i postići da vam se ne dogodi nekakav život. Sviđa mi se vaša formula: “duhovno poduzimanje u jeziku, koje objedinjuje ukupnost ljudskog iskustva”. A jezik je opet tako esencijalni deo te jednadžbe. Naprosto me ta predoziranost jezičnim obožavanjem (cf. strukturalisti) naterala da ne pridajem toliku važnost lingvističkom sloju u poeziji. Ali tada na pitanje kako se uopšte čovek nosi s tim naprosto nema odgovora. S pisanjem poezije se, dakle, nosite kao i sa hodanjem ili plivanjem: nesvesni onoga što se događa. Ali da biste izgovorili rieč potrebno je pokrenuti 72 mišića (baš jučer sam na jednoj izložbi video neke smešne kolaže Szymborske, a jedan od njih predstavlja telo bodi bildera s desecima jasno oblikovanih mišića uz napomenu da su 72 potrebna za govor!) Kad sam vas upoznao u leto 2010., na književnom festivalu na grčkom otoku Tinos, potpisali ste mi knjigu Putovati u Lavov, koju brižno čuvam još od studentskih dana, a koju je ekspertno preveo veliki prevoditelj s poljskog Petar Vujičić. Taj se poljski naslov iz 80-ih zajedno sa onim engleskim Misticizam za početnike iz 90-ih smatra “klasičnim” Zagajewskim. Mislite li da vam se način pisanja s vremenom promenio? Čini se da su neki od vodećih pesnika iz vaše generacije, poput vaših prijatelja Tomaža Šalamuna i Charlesa Simica, ostali verni svojim starim poetičkim obrascima. Jeste li ikada u tom smislu poželeli izaći iz vlastite zone komfora? Pisanje pesama je kao let balonom. Oslanjate se više na vetrove negoli na moć upravljanja. Mislim da se negde jest dogodila promena u mojem pisanju, ali ona nije revolucionarna. Ne tražim nikakav novi pravac. Kad pišem osećam se kao rob vetra inspiracije, ne mogu tek tako doneti odluku u stilu: odsada ću biti drugačiji pisac… Čemu podučavate svoje američke studente poezije? Prilikom relativno skore posete New Yorku ostao sam zapanjen količinom “diplomiranih pesnika” koji se sa MFA (Masters of Fine Arts) magistraturama iz kreativnog pisanja vrzmaju po pesničkim čitanjima. Može li se kreativnost “naučiti”? Predavao sam godinama kreativno pisanje u Houstonu, ali sada u Chicagu predajem književnost na seminarima koji nisu radionice, odnosno satovi gde bismo čitali pesme i eseje. Kreativnost se ne može podučavati, to je jasno. Ali premisa američkog obrazovnog sistema je da su studenti koje upisujete na studij svoju kreativnost već iskazali, pa makar i na vrlo skroman način. Mnogi od njih su već i objavljivali. Tako da ideja nije da se pokrene nečija kreativnost, već da se ona oblikuje, da se neguje, i da se o njoj raspravlja. U Sjedinjenim državama to nije tako glupa ideja, budući većem delu zemlje nedostaje evropska “gustina” svih tih gradova i kafea. Iz nekog razloga sam uvek mislio da Evropi takvo nešto nije potrebno, ali da Americi jest. Služite li se puno Internetom i u koje svrhe? Preferirate li navigirati cyberspaceom u potrazi za kvalitetnim informacijama ili se držite papirnatih medija kao dobrih starih artefakata Gutenbergove galaksije? Jesu li vam knjige dostupne u Kindle formatu i ne nalazite li da je čitanje poezije s kompjutorskog ekrana pomalo neobično? Ne bih rekao da su moje knjige dostupne u Kindle izdanjima. Volim kompjutor i njegove mogućnosti i možda sat dnevno provodim Netu. Čitao sam neke knjige u Kindle formatu, ali ipak preferiram “pravu stvar”. Ne bih rekao da baš čitam novine na Internetu, ali ih listam. I da završimo u ponešto lakšem tonu: što čitate i slušate ovih dana? Čitam pesme Davida Ferryja i pokušavam čitati Leopardijeva Zibaldonea (postoji prekrasno novo američko izdanje tog dela), a čitam i korespondenciju između Nicole Chiaromontea i jedne redovnice, a ponovno sam iščitao Anu Karenjinu. Slušam sve i svašta, u poslednje vreme uglavnom Bacha. Čuo sam da se gornjim domom međunarodnih književnih krugova već neko vreme šuška da bi vam uskoro mogao biti uručen onaj fatalni poziv stanovite komisije iz Stockholma? Kakav je uopšteno vaš stav prema nagradama? Ne pišemo zbog nagrada i ne bismo trebali odveć razmišljati o njima, niti bismo ikoga trebali ocenjivati po broju dodeljenih mu nagrada. Međutim, u naše vreme kad poezija deluje kao nekakav jalovi relikt antike, verojatno je dobro što one postoje.