Oct 9, 20204 min read

Fond solidarnosti: Aleksandar Popović, Nezavisna kulturna scena Srbije, Beograd (Intervju)

Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije (NKSS) je saradnička platforma organizacija, inicijativa i pojedinaca iz oblasti kulture i umjetnosti, osnovana 2011. godine u Beogradu. Realizacijom kulturnih programa i njihovom razmjenom radi na jačanju kapaciteta svojih članica želeći doprinijeti decentralizaciji kulture u Srbiji, kao i uspostavljanju regionalne kulturne saradnje.

Ciljevi asocijacije su utjecaj na kulturnu i druge javne politike u zemlji, poticanje razvoja inovativnih i kritičkih umjetničkih praksi, ostvarivanje međunarodne kulturne saradnje, vođenje interkulturalnog dijaloga, te povezivanje nezavisnih kulturnih pulsacija uzimajući u obzir prošli, sadašnji i budući društveno-politički kontekst i prospekt.

Zajedno s nizom drugih kulturnih društava osnivači su Fonda solidarnosti kulturnih radnika i radnica Srbije koji je uz pomoć nekoliko stranih donatora dodijelio jednokratnu pomoć određenom broju kulturnih radnika i radnica koji su za vrijeme pandemije ostali bez prihoda, a nisu dobili pomoć od države.

O prospektima nezavisne kulturne scene u doba pandemije, djelovanju asocijacije u novonastalom kontekstu, te samim programima za AbrašRadio i program Kultura poslije, govori predsjednik Upravnog odbora Nezavisne kulturne scene Srbije Aleksandar Popović. Razgovor vodio Ronald Panza.

Nezavisna kulturna scena Srbije je suradnička platforma organizacija i pojedinaca koji se bave kulturom i umjetnošću. Kako je došlo do ove udruživačke inicijative i koji su njeni ciljevi?

NKSS je nastao u trenutku kada se na Balkanu, a specijalno u Srbiji dešavala promena klime i opšteg odnosa kako vlasti, tako i stranih fondova prema lokalnim kulturnim produkcijama. U tom trenutku, više od decenije posle traumatičnih 90-ih, cela je regija viđena kao uspešna priča koja se privodi kraju sa perspektivom u kojoj će se sve ex-yu zemlje polako, ali sigurno uključivati u EU, učvršćivati svoje demokratije i ići ka boljem sutra. Verovalo se da je to regija kojoj više nije potrebna spoljna pomoć, pogotovo u domenu kulture. Ipak, ispostavilo se da je to velikim delom i u samoj osnovi bila neodrživa opsena koja je dodatno poljuljana finansijskom krizom s kraja prve dekade 2000-ih i opštom plimom populizma i konzervativnih političkih narativa, kako u Srbiji, tako i globalno. U takvoj atmosferi, organizacije civilnog društva u Srbiji su se osetile direktno ugroženim i jedina opcija je bila udruživanje kako ne bi bili u potpunosti obrisani sa scene.

NKSS kao vlastite aktivnosti navodi festival nezavisne kulture Na sopstveni pogon, radijski program Sceniranje, dijalošku platformu Sređivanje dvorišta, a tu su i aktivnosti kulturnog centra Magacin? Možete li nam ukratko predstaviti svaku od njih?

Da, a tu je i godišnji štampani magazin Manek. NKSS u najširem smislu pokušava da održi postojeće i stvori nove prostore za nezavisnu kulturnu produkciju. U tom smislu, kad kažemo “nezavisnu”, mislimo na svaku produkciju koja je vaninstitucionalna, spontana, eksperimentalna i kritička. Ovo je nešto što uvek moramo da pomenemo, jer ponekad dobijamo kritike koje dolaze iz nerazumevanja tog pojma i često su na liniji: “A od koga ste vi to nezavisni?” ili “Zašto se predstavljate kao nezavisni ako očekujete da država ili strane fondacije finansiraju vaše aktivnosti?” Ukratko, nezavisni smo jer smo samoorganizovani. Sada, ako to razumememo, treba imati u vidu da je prostor za nezavisno delovanje skučen, prvo u finansijskom smislu - kroz zatvaranje raznih finansijskih šema, smanjenja budžeta i preusmeravanja sredstava u direktno institucionalne programe kao jedinu moguću kulturnu reprezentaciju. Takođe, isti trend se dešava i sa fizičkim i medijskim prostorima. Mi tom trendu pokušavamo da se suprotstavimo i na to zapravo otpada najveći deo naših aktivnosti i u tom svetlu treba gledati na NSP, Manek, Sceniranje, Magacin, ali i na uporan monitoring trošenja javnih sredstva u kulturi.

Reakcija nezavisne scene u Srbiji na posljedice pandemije bila je aktivna, kao i u ostatku regije. Iznenada, prekidom svakodnevnih kontakata, što je prouzročilo i prekid uobičajenog načina rada u kulturi, pokazuju se teške posljedice za kulturne radnike. Među njima, posebno su ugroženi pripadnici nezavisnog sektora. Oni kao i ostatak scene pokazuju razvoj solidarnosti. Kako je na sve ovo reagirala vlast u Srbiji i da li je bilo nekih značajnijih pomaka u razumijevanju situacije u kojoj je potrebna pomoć?

To je dosta komplikovana tema. S jedne strane reakcije vlasti su bile trome i u velikoj meri štetne, s druge strane kriza koja nas je zadesila je do te mere sveobuhvatna da je bilo teško, a na momente i pogrešno, nametati temu ugroženih kulturnih radnika u moru svih drugih tragičnih događaja. NKSS je isprva pokušao da ukaže na najdestruktivnije poteze vlasti, kao što je ukidanje Beogradskog godišnjeg konkursa za projekte u kulturi, koji se svakako mogao preusmeriti na online programe. Zatim smo u koaliciji sa delom strukovnih udruženja pokušavali da kroz razna saopštenja za medije izdejstvujemo da se više puta obećavana pa otkazivana pomoć za umetnike u formalnom statusu samostalnih umetnika zapravo i desi. Ipak, te su mere bile ograničenog dometa upravo zato što država ne uspeva da shvati da umetnost i kultura postoje dalje od formalnih statusa i institucionalnog angažmana.

NKSS je ustanovila Fond solidarnosti i provela značajne akcije pomoći najugroženijima. Možete li nam nešto više reći o samom Fondu kao i o njegovim akcijama?

U okviru svih pomenutih kriznih aktivnosti mi smo pokušali i da u što široj koalici, koja je ovom prilikom uključila partnere iz strukovnih udruženja profesionalnih umetnika, oformimo taj Fond solidarnsti i skupimo sredstva za jednokratnu pomoći najugroženijima. To je bila dosta zahtevna avantura jer smo otvorivši taj fond za sve ugrožene kulturne radnike i umetnike izašli iz domena našeg uobičajnog delovanja i susreli se sa morem ljudi koji su u objektivnom problemu, a primarna oblast delovanja im je na primer zabavna muzika. Mislim da će nam, kada se sve ovo bude sleglo, ta situacija biti baš korisna za autorefleksije na temu o tome šta je gro aktuelne kulturne produkcije i gde smo mi u svemu tome. Ipak, ostaje osnažujuće iskustvo rada na građenju opipljivog poverenja među akterima koji u “mirnodopskim” uslovima nisu navikli da sarađuju.

Kako vam izgleda svijet danas i kako vidite mjesto kulturne politike u njemu?

Ja sam po prirodi konstruktivni pesimista i nemam prevelika očekivanja od “sveta”. U tom smislu radije verujem da se ideje za koje smatramo da su važne moraju nametati i da nam je to “posao”. Svet je svakako trenutno u oseci ideja i energije, pa su formalne i institucionalizovane kulturne politike manje više parkirane na slepim kolosecima. Videćemo da li će se stvari dalje razmrdati uplivom nekakve energije odozgo ili odozdo. U svakom slučaju, nepredvidljiva vremena su pred nama.