Sa prvim jesenjim kišama i nižim temperaturama stočari napuštaju katune i sa “blagom” se vraćaju kući. I mada je život u katunima danas mnogo udobniji, ovaj način stočarstva se sve manje praktikuje i polako se seli u prošlost.
U katunima na Čemernu kod Gacka više nikog nema. O nedavnom boravku stoke i ljudi svedoče napušteni obori i sveže izorane brazde plodne zemje koja je iznedrila krompir i ostalo povrće koje će sa katuna poneti kući. Zamandaljena vrata i žaluzine na prozorima ostaće tako do početka juna, kada će se opet život tu nastaniti.
Spas na obroncima planina
Radomir Vučković, profesor geografije i autor emisije 'Zemljom Hercegovom', je prokrstario regijom, pa je možda i najbolji sagovornik za ovu temu.
“Katuni se u istorijskim dokumentima pominju od 17. veka, pa se računa da i datiraju od tog vremena. Hercegovina je jedini prostor u BiH u kojem se na taj način bavi stočarstvom. U Posavini i Lijevče polju imamo obrnut proces. Tamo se tokom zime stoka gonila u ravničarske predele Slavonije i Baranje, Osim Hercegovine katuni su karakteristični i za Crnu Goru, sreću se i u istočnoj Srbiji, na zapadnom delu Kosova i Metohije. Katuni na Šar-planini su opevani i u epskoj pesmi”, priča profesor Vučković.
Vrela leta u donjoj Hercegovini su bez hrane i vode ostavljali stada, pa su stočari bili prinuđeni da spas potraže na obroncima Morina, Zelengore, Čemerna…
Iako se približava stotom rođendanu, Petar Subotić se živo seća mnoštva katuna koji bi početkom leta oživeli na Čemernu. Ističe da su se ljudi pomagali i mnogo više družili.
“Ljudi su se lepo slagali. Kad bi poselili dole, neki Sudžumi, kod oca bi dogonili i ostavljali škipe, posuđe i stvari do iduće godine. Bilo je nekoliko koliba Sudžuma, jedan Milošević, bilo je i Ždrala. Uglavnom su svi iz Bileće dolazili”, seća se starina Petar.
Pravilo je da se ne dolazi pre 10. juna, a ne ostaje posle 10. septembra.
“Bivalo je godina da bude toliko hladno početkom juna da ošišane ovce ne mogu da izdrže, pa se dešavalo da bude velike štete u stadu”, pričaju naši sagovornici.
Druga su vremena
I život u katunima se mnogo promenio. Umesto sklepanih koliba, sad su tu uglavnom ozidani objekti, prave vikend-kuće. Za razliku od prethodnih vremena kada se stoka peške “gonila” do katuna, danas se uglavnom transportuje kamionima. Takođe, putevi su bolji, pa se terenskim vozilom održava komunikacija sa obližnjim mestima, ide u nabavku, ali omogućava dolazak planinarima i turistima, da razbiju monotoniju i upotpune život onih koji borave u katunima. Ipak, sve je manje stočara koji se leti sele na obronke hercegovačkih planina i visoravni.
“Stočara je sve manje, katuni se napuštaju. Ima sporadičnih slučajeva da se kupuje zemlja, recimo u selima gatačke površi kao što je Kokorina. To su retki stočari koji su uz roditelje rasli na katunima, pa im je blizak taj način života. Takođe, sve je češće da se nekoliko stočara udružuje, spaja stado i zajednički čuva tokom leta ili se smenjuju. Iz godine u godinu ih je sve manje. Na planinama nađemo samo one koji su i do sada išli, nema novih”, kaže profesor Vučković
Sa punim mehovima sira i kajmaka, džakovima krompira i luka, uvećanim stadom i dobrim raspoloženjem, stočari i njihove porodice se vraćaju kući. Iza sebe ostavljaju pusta prostranstva Zelengore i Morina do narednog juna kada će iz Ljubinja, Berkovića, Trebinja i Bileće stočari krenuti na put dug i do sto kilometara terajući svoje stado ka katunima.
Milanka Kovačević, MOCTOBI XERCEGOVINE 2020
Comments